Ko su bili radnici koji su pomogli u izgradnji Wienerberger carstva?

Od sredine 19. veka, Beč se razvio iz malog grada sa ekonomijom temeljenom na trgovini i obeležen uticajem carskog dvora, u pravu industrijsku metropolu. Međutim, transformacija i širenje Beča ne bi se dogodila bez hiljada migranata iz drugih zemalja.

U periodu habsburške monarhije došlo je do stalnog priliva migranata iz češkog carskog područja u Beč. Osim pripadnika plemstva, državnih službenika i trgovaca, sredinom 19. veka uglavnom su radnici iz ruralnih područja Češke i Južne Moravske krenuli u Beč u potrazi za boljim životom u glavnom gradu carstva. Mnogi su dolazili kao sezonski radnici a zimi su se vraćali kući, međutim, kako je vreme prolazilo, mnogi su se naselili u Beču.

Radnici koji su proizvodili opeku na Wienerbergu imali su centralnu ulogu u tom procesu. Do sredine veka, 5.000 radnika je bilo zaposleno u fabrikama opeke, a upravo njihov rad omogućio je stvaranje Wienerberger carstva.

Prva socijalna davanja za radnike

Alois Miesbach i njegov naslednik Heinrich Drasche su bilic patrijarhalno vaspitani, brižni preduzetnici tipični za rane dane industrijalizacije. Oba vlasnika su osećala odgovornost prema radnicima zbog čega su zaposleni imali mnoge socijalne beneficije. One su uključivale zdravstveno i penziono osiguranje, mogućnost da njihova deca idu u vrtić ili školu kao i obezbeđen smeštaj u fabrici. Navedeni benefiti olakšavali su radne uslove koji su znali biti izuzetno teški. Zimi najčešće nije bilo posla, ali su zato leti radili smene i po 18 sati. Ipak, zbog socijalnih naknada koje im je firma pružala, rad u fabrici je bio olakšan i neuporediv sa drugim poslovima koje su ljudi radili.

Građevinski bum u drugoj polovini veka je pokrenuo razdoblje brzog rasta kompanije. Heinrich Drasche je reagovao na ovaj razvoj uvođenjem režima rada, što je povećalo pritisak na radnike. Nastavio je sa unajmljivanjem radnika za proizvodnju opeke, tako da se njihov broj udvostručio u periodu od nekoliko godina.

Porodični život na Wienerbergu 1870-ih godina se odvijao u takozvanim „porodičnim posadama“. U radničkom smeštaju je svaka soba primala do 70 ljudi, a često se događalo da su neki od njih morali da spavaju na podu pri čemu nisu mogli da izbegnu prljavštinu, smrad i buku. Situacija je bila takva da su mlađi muškarci morali čak da spavaju u pećima ili u ergeli.

Nedostatak privatnosti je bio veliki problem, pošto se sve moralo dešavati u tako velikom krugu ljudi - od porođaja, svađe, dečije igre ili običnog razgovora.

Radnici koji su radili u proizvodnji su često bežali od stvarnosti tako što su konzumirali alkohol kako bi se udaljili od sveta oko sebe i zaboravili na sve probleme koje imaju. Najučestaliji problemi bili su zdravstveni, a radnici koji su proizvodili opeku često su imali reumu ili upalu zglobova što je bilo uzrokovano gaženjem gline u hladnoj vodi ili zbog nošenja velikih tereta. Bile su česte i epidemije poput dizenterije, kolere i tifusne groznice koje su se javljale zbog loših higijenskih uslova i neadekvatne ishrane.

Zaposleni su dobijali platu u obliku lima koji su mogli da koriste samo u prodavnicama u vlasništvu fabrike.Obzirom na to da im nije bilo dozvoljeno da napuštaju prostorije fabrike, malu platu su menjali za hranu i druge proizvode lošijeg kvaliteta u prodavnicama koje su im bile dostupne.

Pošto u to vreme društveni i životni uslovi radnika u fabrikama nisu bili javno dostupni, Viktor Adler je odlučio da istraži kako radnici u proizvodnje opeke žive. Prerušio se u zidara i ušao je nekoliko puta u Wienerberger fabriku pa je na temelju proživljenog iskustva, u svom časopisu "Die Gleichheit" (Jednakost), objavio izveštaje o društvenim uslovima "robova od opeke".

U svojim člancima, Adler je glamur novoizgrađene Ringstrasse prikazao u kontekstu nove perspektive zasnovanoj na eksploataciji, ravnodušnosti i bedi. U decembru 1888. godine, nakon niza objavljenih članaka, konačno je uspeo da pokrene vlast kako bi reagovala. Zbog promena koje su se dogodile, radnici su skoro religiozno poštovali Viktora Adlera.

Osnivanje Socijaldemokratske radničke stranke

Ubrzo nakon objavljivanja izveštaja Viktora Adlera o "Wienerbergovim robovima", u zimu 1888./1889. godine osnovana je Socijaldemokratska radnička stranka. Pod okriljem stranke, radnici Wienerbergera počeli su se politički angažovati.

Osnovali su zadrugu za radničko obrazovanje, koja je nudila kurseve čitanja, pisanja i aritmetike. Na taj način, mnogi radnici su uspeli da nadoknade obrazovanje koje nisu uspeli da ostvare zbog teških životnih okolnosti. Broj članova stranke je konstantno rastao, osiguravajući temelj za borbu koja je bila pred radnicima u proizvodnji opeke.

Veliki štrajk

Nekoliko godina kasnije, tačnije 1895., radnici su započeli veliki štrajk koji je bio prava prekretnica u istoriji austrijskog radničkog pokreta. Obzirom na to da vlasnici fabrike nisu odgovarali na zahteve radnika, 16. aprila 1895. desetak hiljada nezadovoljnih radnika zaustavilo je svoj posao. U sukobima koji su usledili između pobunjenika i policije, povređeni su mnogi radnici, a jedan je ubijen.

Kako se pritisak nastavio povećavati, vlasnici su se konačno predali i pokazali spremnost za razgovor. Pregovori su održani u Gradskoj kući u Beču i rezultat je bio ispunjavanje svih radničkih zahteva. Iste godine brojni zahtevi, poput zabrane rada dece i slobodne nedelje, uključeni su u austrijsko socijalno zakonodavstvo.

Radnici su zbog ovih uspešnih rezultata borbe dobili novi osećaj samopouzdanja, ali i nove mogućnosti provođenja slobodnog vremena. Nakon smanjenja radnog vremena na 11 sati dnevno i uvođenja obaveznog nedeljnog odmora, na Wienerbergu se razvila nova kultura. Momci su koristili otvorene prostore između fabrike i stambenog naselja kako bi igrali fudbal. Prvi fudbalski klub su osnovali 1921., Udruženje radničkih sportova (ASV), koje je aktivno i danas i koje je osvojilo Bečko prvenstvo 2016. godine. Važna institucija je bio bend koji je uvek svirao na festivalima i koji je predvodio ponosnu povorku Wienerbergerovih radnika 1. maja svake godine.